На фотографијама koje се налазе у Фото-галерији препознао и сиједу главу, добро знано лице великог просвјетара Војислава Бањца.

Некадашњем директору прве мркоњићке Гимназије, уз фотографију из Монографије “Мркоњић-Град”, угледном и неуморном просвјетном раднику, заслужном грађанину нашега града - посвећујем ове редове.

Пишем их намјерно ћирилицом, не само због тог што ћирилицу осјећам својим писмом, већ и због што је неоправдано одбачена, али понајвише због тога што се Војо Бањац најчешће служио тим писмом које му је по свему јако пристајало. Тим старинским босанским писмом исписивао је Бањац као под конац сложене редове калиграфски урешених слова. Многи је ученик Воје Бањца настојао имитирати његов китњасти краснопис, али Бањчев рукопис је било немогуће имитирати. Тај рукопис се разликовао од других својом осебујном љепотом, облином и пуноћом. Бањац је понекад писао и латиницу, али волио је више ћирилицу па је у усписивању ћачких имена у дневницима, затим разних школских извјештаја, писама, просто уживао у том писму.

Као да га сад гледам. Крупна људина. Оно што пада свакоме прво у очи је, бјелилна његове косе попут снијега и румено, округло лице са цигаром у устима, као да се њом родио, са шољом кафе у руци, кад би прави предахе у писању. Не знам у чему је више уживао - у писању, у пушењу цире или сркању кафе. Биће да је то све био јединствен дожиљај којему се Војо Бањац сав предавао. Нагнут над писаћи стол, занесен у писање, повлачи димове који га кољу за нос и очи, повремено се маша за шољом кафе и срче. Пепео му понекад пада на још неосушена слова. Гледао сам га стотину пута у тој пози, обично је то био кратак поглед у пролазу из ходника кроз одшкринута врата његове канцеларије. Пролазећи до својих учионица крајичком ока смо занитежељно, али и са страхопошивањем бацали поглед на људину који је сједио у фотељи нагнут над писаћи стол.У том кратком трену, и Бањац је свакога мотрио, онако изнад ђозлука, кроз обрве. Сваког је знао по гласу, прозивао га презименом...

Таквог сам га затицао улазећи у његову канцеларију да му се због нечега јавим, да нешто донесем наставнику у разред, или да га замолим нешто што је само Бањац могао ријешити. Нико више. Увијек је у мени изазавао осјећај страхопоштовања, па чак и дан-дани, када год га се присјетим.

У Бањчевој канцеларији нисмо се дуго задржавали, једино ако нам је уваљивао у шаке повећи млин за кафу да самељемо пола киле или читаву килу одједном, јер Бањац је пио каофу по ваздан, с кафом је частио своје госте... Бањчева љубав била је и кафа.
Знам да су одабрани, само добри ђаци мљели кафу за Бањца у огромном млину што га је повремено оштрио ненадмашни мајстор Нине Мошуњац. Понекад је мљевење кафе била и казна за какав несташлук, лошу оцјену, или лоше научену лекицју, неисипсану задаћу, некад је то био задатак онима који би најраније дошли у школу, па је могло дјеловати и као награда и као казна, како коме. Самљети кафу за великога Бањца - била је ипак изуетна част, као и послушати га штогод, бар што се мене тиче...

Осим у рукопису, многи су настојали копирати и Бањчев потпис, који се и данас може видјети на пожутјелим школским свједочанствима које је у стотинама комада потписивао. Била је то комбинација његовог имена Бојислав - Војо, затим имена његова оца Димитрије, те презимена Бањац. Нико тај потпис није могао довољно извјежбати да би личио на Бањчев. Ипак, за оне које би се истицали љепотом рукописа, који су збиља имали дара за краснопис, говорило се да им је рукопис као у Воје Бањца.

Војо Бањац је родом из Рибника. О његовоој биографији мало знам осим да је за вријеме Другог свјетског рата допао њемачког заробљеништва и да је неко вријеме провео на принудном раду у Њемачкој. Остатак његовог живота је повјест мркоњићког школства за коју су такођер везана имена многих, а ја ћу овом приликом само споменути управитељицу основне школе Ану Урумовић, затим Енеса Шеховића, школског надзорника Воју Радовановића. На челу те дуге колоне просвјетара је и незаобилазни Војо Бањац.

Када је то изгледало немогуће, јер је била оскудица новца, a мањакало је професора јер мало ко је хтио у провинцију, a кад je фалило и школског простора и учила, тада једино није мањкало упорности Воје Бањца, па је он године 1961. основао Гимназију у Мркоњић-Граду. У томе му је највише помогао дугогодишњи градоначелник Урош Анђелић за чије име је везан највећи процват града од како му је темеље ударио Мустафа-ага Кзлар-ага. Надам се да ћу и о томе великану Мркоњића, човјеку који је мени открио новинара и промијенио живот - написати ускоро који редак.

Војо је био строг педагог, умио је и истући незналицу или каквог несташка, али исто тако је знао бити очински благ и пријазан према њима ако би окренули ћурак и постали добри и примјерни ђаци. У вријеме када сам ишао у школу код Бањца, било је моди и физичко кажњавање ученика, у чему је био ненадмашан Мирко Деретић, професор хисторије, али смо се највише бојали Бањца који је био наш највећи ауторитет. Петица зарађена код Бањца, била је велика као кућа, а јединица дебела као колац.

Ми дјечаци смо морали бити ошишани на нулу. Војо није трпио чупавце, па су брице имала пуне руке посла. Отуда смо, ваљда на појаву Битлса били помало алергични, али смо им и завједјели на дугим косама - у исто вријеме. (Сјећам се школских другова са села које су код куће, док смо још ишли у основну школу, шишали “на ћасу” маказама, некада и оним великим која су се користила за стрижење оваца. Били су ошишани тако да им је коса на глави била “на басамке”, како смо говорили. Једно вријеме носиле су се и специјалне капе - качкети - са римским бројем одјељења, док су дјевојчице носиле црне кецеље са бијелим крагнама.

Војо Бањац је завео и неку врсту полицијског часа. Била су то строга правила која нису дозвољавала да се ученици задржавају на улици послије осам сати увечер. О одласку у кино са одраслима навечер, није могло бити ни говора. Гледани су само они филмови које су одобравале школске власти на челу са Бањцем. Када би сретни Бањца или којег професора, морали смо скинути капу, окренути се према њему и галсно га поздравити благо се наклонивши. Када би неко зарадио какву казну, а искључење је била најстрожа могућа казна, онда би се то стављало свима на знање путем огласне књиге која је ишла од разреда до разреда и читана наглас, пред свим ученицима.

Бањац је ријетко залазио у чаршију, зором је пролазио у своју канцеларију, а из ње излазио у касне сате. Ми смо били убијеђени да Бањац и ноћива у својој канцеларији. Некада би знао дријемати у канцеларији или у учионици, поготово слушајући ђаке који су добро знали лекцију, па их није требало прекидати... Некада је, чини се и накратко заспао, нагнут на једну страну. Али, то је трајалоо смао трен, јер његовој пажњи није могло ишта промаћи.

Бањчева тајница је дуго година била Мира Ловреновић, Иванова мајка.

Она је сигурно понајбоље знала све врлине и мане Воје Бањца, његове потребе.

Волио је Бањац и играти и карте, наравно из задовољства, не за паре. Ту част су имали и некадашњи његови ученици, Сакиб Лубовац и чини ми се Иван Ловреновић, тада већ професори Гимназије на које се Баљац поносио. Ословљавали су га приватно са “Стари”, поготово када су нешто у шифрама говорили о Бањцу...

Остала је прича коју ми је причао проф. Лубовац како су бдјели над умрлим великим Војиславом Бањцем у једној од учионица. Причали су многе приче о Бањцу, а онда су се у неко доба ноћи запитали шта би Бањац најволио да они раде, док бдију над њим. Проф. Лубовац је говорио да је сигуран био да би Бањац волио их видјети како пију кафу, пуше цигаре и играју карте. И тада.

Бањац је био врсни одбојкаш. На мјесту данашње црквене авлије, ако се добро сјећам, јер томе је скоро педесет година, разапињали су мрежу и играли. Бањац је обично сервирао, а имао је тако јаку и прецизну серву, да је она најчешће била погодак. Можда је само тада, али нисам баш сигуран, остављао цигаре по страни...

Како рекох, једна од одгојних мјера је била и физичко кажњавање ђака. Бањац је био страх и трепет. Његов глас, када би на некога загалами, био је тако громогласан и пријетећи као да је управо Свети Илија протјерао своја небеска кола кроз школске ходнике или учионице, тако је Бањац грмио на слабе ученике, не би ли дошли тобе. Тада ти је било најбоље да си што даље, или да у земљју пропаднеш, ако се икако може. И бојали смо га се као грома. Каква милиција, какво ли што, кави родитељи, и кад су најљући, нису ни близу Бањчевој хуји. У његово лице би тада нахрупила крв, па је он збоиг бјелине косе, изгледало још црвеније него код других људи, Тада би се Бањац знао и закашљати, мада је повод његову кашљу најчеће била цигарета. Када би се Бањац закашњи, то је било страшно слушати. Помислио би човјек да ће плућа радерати, да ће се растати са душом. Бојали смо се да се то догоди.

Бојали смо се, Бањца, али смо га и поштивали, јер је био добар наставник и знали смо да нас гони за наше добро. Ми смо били свакакви, чини ми се најврлетнија дјеца коју познајем. У шта нисмо окретали, шта све нимо радили, и у школи и ван школе. Мука жива с нама. Родитљи, који нису знали како изаћи на крај са дјецом, страшили су их пријетећи да ће их пријавити Бањцу. И други људи, када би им неко од несташних ученика штогод згријешио, пријетили су Бањцем.

Предавао би нам француски, када није могао наћи настваника или професора француског. Долазио би, прочитао би нам лекцију, исписао нове ријечи на табли, те разред остављао Јанку Тешановићу којему је француски јако добро ишао, да нас он подучава и пази на ред.

Једном смо се разгаламили, па је Бањцу најзад додијало. До тада је био је заузет неким послом или разговором с неким родитељем у својој канцеларији, па није одмах могао реагирати на нашу галаму и хандрљавину. Упао је у учионицу, љут као фурија, сав црвен у лицу, ко паприка. Почео нас је испитивати француски, а ми смо муцали. Када је дошао ред на Драгицу Лакета (Томић) Бањац ју је повукао за ухо због незнања.

Сједећи у задњим, магарећим клупама, опазили смо да иза Драгичиног уха тече танак млаз крви. Неко се усудио отићи и рећи Бањцу. Био је то велики скандал јер се ускоро прочуло да ће Драгичин отац тужити Бањца. Од тада је било мање батина и завртања ушију, али било је галаме попут грмљавине Светога Илије.

Једном сам био редар. Школски другови Мехмед Бухић и рахметли Хамдија Нухић су се гањали по разреду, ја их молио да престану. Један од њих је имао велики школски шестар као копље, а други се као бранио великим школским трокутом. То је потрајало, али пред сами почетак часа њих су двојица сјели у своје клупе, отворили књиге - јер Бањац те није смио затећи икога над скопљеном књигом - и примирили се као бубе.

Таман сам кренуо и ја на своје мјесто, кад је на врата заглавио велики Војо Бањац. Љутито је рекао: “Ја све мислом да Буjић и Нуjић, а оно правиш га ти.” Дохватио ме за косу и продрмао. Било ми је криво, али нисам имао времена а ни смјелости да кажем да неред нисма правио ја, јер Војо је већ био пресудиио, ухвативши ме ван моје клупе. Сјећам се још једне згоде, мање болне. Негдје на великом школском одмору, пред сами почетак часа, када све треба да је мирно да се муха чује, тада је, чини ми се Мићо Станковић и друштво, страшно галамило. Али, у прави момент су, ваљда осјетивши опасност, побјегли у клозет, а ја, којим сам ишао према учионици, пао сам ко зрела крушка у Бањчеве руке. Нема ту ни исприке ни објашњења, за галаму сам платио тако што ме је Бањац натјерао из школе, ван.

Напољу сам затекао Нухића и Бухића. Обојица су, мртви хладни, играли багминтон на улици испред школе, под старом болницом. Њих је Бањац истјерао прије мене због нечега, па ми је било мало лакше да је најзад и њих ухватио...

Сјећам се када смо били други разред гимназије, језик и књижевност нам је предавао професор Душко Арежина, фино градско чељаде, некадашљи Бањчев ученик, загребачки студент, добар ногометаш ФК “Слободе”, врсни пјевач и уопће умјетник лијепих умјетности. Одлучено је да у знању, спорту и забави подијелимо мегдан са гимназијалцима Кључа.

Ваљало је осигурати аутобус који ће нас одвести у Кључ, преко бијела свијета, прашњавим неасфалтираним путем. Гимназија није имала пара да плати аутобус...
Аутобуску вожњу смо морали зарадити. Незир Медић (сјајни градски лик, личио је на Бањца...) директор Пилане, обећао је дати аутобус, али Бањац се обевазао да ћемо очистити пилански круг и преслагати неке даске.

Ишли смо на те радне акције сви. Као да и сада гледам Воју Бањца како слаже даске, као прави пилански радник дајући свој допринос нашеме одласку у Кључ и поручјући да је сваки поштен рад за човјека, па и за њега, макар био директор и макар га до тада никад нисмо видјели да ради какав физички посао. Дао је свој допринос осигурању аутобуса за путовање у Кључ којему смо се толико радовали.

На приредби у Кључу пјевала је Суада Татаревић, Марија Матоковић, Анкица Дувњак... Био сам задужен за хумористички дио, али сам се препао на позорници и умањио успјех мркоњићке Гимназије. Дуго сам патио због тога, било ме стид јер мада добрар, тај наступ није испо како сам очекивао, а поготово како је очекивао мој професор Душко Арежина, мада ме није прекорио, што је била за ме већа казна...

Ноћили смо код Кључана по кућама, а након некога времна ми смо угостили Кључане. Била су то лијепа времена, времена нашега школовања под чврстом, али очинском руком Воје Бањца. Сјећам се да је поступио лијепо према мени питајући ме треба ли каква његова интервенција када сам из Гимназије одлазио у Учитељску школу.

Било му је жао што одлазим, био сам добар, икао врлетан, ћак Гимназије, али кад већ морам, Бањац је хтио помоћи и бити при руци. Касније, кад год би се случајно срели у чаршији, руковали смо се што је била велика част за ме.

Сјећам се да ме је позивао и у канцеларију да мало попричамо, нудио кафу, духан, што је била велика награда и признање, будући да сам у Учитељској школи освјетлао образ и Бањчев и Арежнин, а тако и других професора. Касније, када сам уређивао неке тв-емисије, мој профсор, тада уредник на загребачкој ТВ, познато лице, Душко Арежна, гостовао је у једној мојој емицији са својим прилогом. Била ми је и то велика част и признање. Био сам почешћен и када би ме проф Арежна тражио да се дружимо када би из Загреба долазио у Мркоњић гдје су му живјели родитељи и сестра. И тај, као и многи други професори, завријеђују моје велико поштивање и драго сјећање. Бањац - посебно.

Када смо радили Монографију “Мркоњић-Град”, уредништво је стало на становиште да од познатих Мркоњићана, сувременика, не објављујемо ничју слику нити пишемо о његовим заслугама, осим Воје Бањца. Тако у Монографији нема слике Воје Радовановића, али ни Уроша Анђелића, без кога се модерни развој града, привреде, културе, изградње, умјетности, издаваштва, новинарства, туризма - уопће великог просперитета - није могао ни замислити. Своје мјесто - велики Урош Анђелић је уступио Боји Бањцу.

Војо Бањац је давно отишао на ону другу страну Модре ријеке.

Из мог сјећања неће никада отићи, док год се и ја не запутим на другу обалу те ријеке.

Мркоњић је имао у повјести неколико беликих људи, Мустафу-агу, Јукића, Кнежевића... Међу мркоњићке просвјерне великане, симболе школства, али и самога града и његова напретка, спада и велики Војислав Бањац.

О Воји Бањцу се може дуго и нашироко причати, може се испричати стотину прича и анегдота, а да прича никад не буде завршена. Ово је мој мали кроки тога великана којег сам поштивао и волио, поготово када сам постао зрео човјек увидјевши да је Војо Бањац, све што је радио, радио да од нас направи добре, вриједне, честите и пошетене људе. На тој Бањчевој упорности остајем захвалан.

Настојим да у овом тексту не буде грешака, јер ако их буде, изневјерићу свога великога учитeља Војислава Бањца.

Autor: Варцаранин

Podijeli na Facebook-u

Tweet