10.12.2009..Прошле јесени, на празник Покрова Пресвете Мајке Богородице, протојереј-ставрофор о. Дејан Дејановић, старешина храма Св. мученика Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду, обележио је изузетан, редак јубилеј - пола века пастирског рада.
Недавно је веома свечано прослављена храмовна слава, празник св. Трифуна, а претпразнично бденије и празничну Литургију, по благослову Његове Светости Патријарха Павла, служио је о. Радич Радичевић. Овим поводима посетили смо храм св. Трифуна, проту Дејана и његово изузетно духовно братство. Тако су настале ове три слике са трновитог, али богоугодног животног пута проте Дејана.
СЛИКА ПРВА
Септембар 1941. године, Босански Петровац. Нервозни повици родитеља, зној и прашина мешали су се тог врелог дана, 1941. године, са вриском успаничене српчади. Међу онима који су „као без душе“, усплахирено журили ка станици, био је и честити домаћин, трговац Душан Дејановић. Госпођа Дара чврсто је држала малену руку ћерке Велинке, а глава породице, отац Душан, нежно га грлећи, убрзавао је ход свог мезимца Дејана. Оставши без куће и кућишта, тражећи спас у Београду и Србији, Дејановићи су били у оној „најсрећнијој“ трећини многострадалног народа српског у монструозној, усташкој НДХ. Јер, Павелићево „решење“ за остале две трећине Срба било је: „силом покатоличити“ и „заклати“.
Октобар 1944. године, Београд. По улицама раскрвављеног, слободарског Београда однекуд су изницали преостали Срби. Махали су руским тенковима, врискали од среће и бацали цвеће под моћне гусенице од којих су се тресли Немци и београдска калдрма. Стигло је време, мислили су вековни слободољупци, да им се врате изгубљени спокој, срећа и слобода.
Али убрзо је, углавном ноћу, безмилосна рука закуцала на врата која су отварали збуњени домаћини. „Господе, колико је оних који ме прогоне!“ завапила је тих, удовичких дана грађанска Србија. Међу хиљадама новомученика који су тада, бездушно и безумно, без суда и суђења, без греха и кривице, без исповести и причешћа, без крста, гроба и опела у црну земљу закопани, са анђеоском песмом у Царство Небеско примљени, био је и честити домаћин српски, трговац, из Босанског Петровца избеглица, страдалник Душан Дејановић. Ни криве ни дужне, Непоменик је нагнао мајку Дару и сирочиће Велинку и Дејана да данима и ноћима, уместо по никад виђеном гробу, лију сузе за оцем Душаном, по калдрми скромног, готово сиротињског дворишта у улици Цвијићевој.
СЛИКА ДРУГА
Млади Дејан, син „народног непријатеља“, већ је увелико чтецирао у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану. „Добронамерни“ савети и подозриви погледи „морално политички подобних“ режимлија нису га нагнали да, након велике матуре у Трећој београдској гиманзији, одустане од уписа на Богословски факултет.
Као студент пева у црквеном хору који у то време улепшава својим присуством госпођица Доротеја Чупић, чија је мајка била Рускиња. Због ње млади студент Дејан Дејановић постаје један од најревноснијих појаца. Завршетком богословских студија и упловљавањем у сретне брачне воде отпочела је литургијска песма оца Дејана која, милошћу Божјом траје, ево, већ пола века.
По рукоположењу од стране Епископа пакрачког г. Емилијана, на Покров Пресвете Мајке Богородице 1956. године, о. Дејан проноси Реч Божју међу преосталим Србима у Капелни, Добровићу и другим опустошеним славонским парохијама. Благословом епископа бањалучког г. Андреја службује као парох, а потом као архијерејски намесник у Мркоњић Граду. Молитвени дан дуг двадесет година у овом лепом српском месту завршава се, због школовања деце, премештајем у храм Свете Тројице у Београду. Убрзо затим, 1. јула 1988. године о. Дејан постаје старешина храма Св. мученика Трифуна на Топчидерском гробљу.
СЛИКА ТРЕЋА
Млади свештеник моли Владику Николаја за премештај из неког забитог места. „А зашто?“ пита Владика. „Мало има парохијана. Често служим у празној цркви.“ „А јесам ли те ја рукоположио?“ упита Владика. „Јеси, Владико“, одговори свештеник. Свети Николај се онда окрете према жичком олтару, прекрсти се и завапи: „Господе, опрости ми што рукоположих овог грешника коме Твоје присуство у храму није довољно!“
Проти Дејану, који је наредних неколико година служио у храму без верника, присуство Господње било је више него довољно. Наиме, ктитор храма, велики српски задужбинар Никола Спасић, који је цркву Св. Трифуна подигао за покој душе својој жени Станки-Цаји 1903. године, оставио је скроман аманет да овде буде сахрањен и да се једном годишње одржава „у њој служба Божја на дан Светог Трифуна (на Крсно Име Спасићево, прим. аут.) и помен мртвима његовим“.
Почетком деведесетих, поводом обнове београдске славе Спасовдана, стиже допис да свештеници поведу што више парохијана у Литију. Прота се тужно насмешио. Његови „парохијани“: Никола, Цаја и Лепосава Спасић, војвода Стеван Книћанин, Арчибалд Рајс, Исидора Секулић, Жанка Стокић већ одавно ходају у небеској Литији... Иначе, црква Св. Трифуна нема парохију. Једини протин приход су понека сахрана и парастос, јер нема више места за нове гробове, а родбина покојника који на Топчидерском гробљу имају гробнице већином за опело позивају своје парохе.
А онда је, на трамвајској станици „тројке“ у Топчидеру прота срео Ирину Војводић, хоровођу и студента филологије и њеног мужа Василија, правника и вероучитеља. Двоје младих се упознало у црквеном хору, као некад Дејан и Доротеја... Очекујући прво дете, почели су редовно да долазе на богослужења. Затим су придошли и њихови пријатељи. Ускоро се више није знало ко је ревноснији: прота, који поред заповедних, служи и све друге веће празнике, као и све помене на руске светитеље, или чланови православног братства „Кампсада“ (названог по родном месту св. Трифуна у Фригији) који испуњавају храм приликом сваког протиног богослужења.
Храм је ускоро постао претесан, а неуморни о. Дејан служи Литургије, бденија и акатисте, организује бројна поклоничка путовања, предавања, позива у госте угледне духовнике и православне мислиоце. Тако је недавно игуман Лука цетињски био сто тридесет трећи(!) гост проте Дејана на већ знаменитој трибини „Духовни разговори на Чукарици“. Прошле године „Наш Прота“ (како га од милоште зову духовна деца) остварио је готово невероватан подвиг: хиљаду триста педесет дана свакодневног пастирског рада без иједног дана боловања или годишњег одмора! Кад смо га упитали зашто не користи годишњи одмор, само је одмахнуо руком и, онако више за себе, рекао: „Па, ја се одмарам кад ми оволика деца дођу у храм...“
ТРИ СЛИКЕ ИЗ ЖИВОТА ПРОТЕ ДЕЈАНА
Поводом јубилеја, отац Дејан је добио на дар прелепу, златовезену одежду од црвене свиле, неколико књига и безброј пољубаца.
Мада он за поклоне не мари, припремили смо му три поклон-фотографије, поводом јубилеја. Гледао је озбиљно у слику где верници стоје испред храма, јер унутра више нема места. Затим, деца у храму. Али, разнежио се кад је угледао фотографију на којој освештава ауто Василија Војводића, садашњег секретара Богословског факултета у Београду. Јер, ауто има осам седишта, а Господ је пре пар месеци благословио Војводићима осмо дете.
Освећење је било само стотинак метара од станице „тројке“ у Топчидеру, места где му је пре десетак година, приликом повратка из „празног“ храма, први пут пришла и узела благослов Ирина Војводић, будућа мајка осморо српчади, она која је свог мужа Васу упознала у црквеном хору...
На многаја љета, оче Дејане!
Аутор: Слободан М.Радуловић
Autor: Православље