18.1.2012..Petliu pevau, sutra me probudi
pre nego što ptice iz gnezda izau,
pre dece i ljudi, vikni glasom jasnim,
prvi dan u školu da ti ne zakasnim.
Još se sjeam ove strofe (ostale sam zaboravio) prelijepe pjesmice koju smo uili u prvom razredu.
Misli me odvukoše unazad etiri decenije, zaista tog suanog septembarskog jutra mati me je probudila ranije nego obino, trebalo je poi u školu, u prvi razred. Pred polazak u školu, "ponovili" su me od glave do pete, sivkaste pantalonice, karirana košuljica i novi opanci. U torbicu "šaru" koju je otkala moja baka, koja mi se nije dala svezati u kukalj, spakovao sam bukvar, raunicu, teke i pernicu.
Pošto mi je kua na putu, saekao sam ostale ake, veinu sam poznavo od ranije, a neke sam prvi put vidio. Putem do škole paljivo sam slušao prie, dogodovštine, nestašluke starijih aka, sve mi je to izgledalo nepoznato, strašno, malo sam se pribojavao škole.
Kad smo stigli pred školu, uinila mi se i višom i širom nego što inae jeste, prvi put vidjeh toliko djeurlije na jednom mjestu. Cika, graja, jurnjava, neke djevojice su igrale "škole", stariji djeaci su igrali fudbal, ja se nisam odvajao od mog komše koji je bio etvrti razred, a bio je i ponavlja, vaio je za najjaeg u školi, tako da sam se uz njega osjeao sigurnije i zaštienim.
Iznenada tu djeju vrevu prekinuo je zvuk školskog zvona u rukama školskog posluitelja ane. Izašli su uitelji, a mi smo se postrojili po razredima. Uitelje sam od ranije poznavao, jedino nisam znao mog budueg uitelja. Bio je mlad, mislim da smo mu mi bili prva generacija, onii, nosio je naoare, bio je iz susjednog Trnova - Marko Gvozdenac Marki.
Ušli smo u uionicu koja je bila dosta velika, inae bile su dvije, jedna do crkve, druga do Pešia baše. uvena anegdota kad su nekog aka pitali u koji razred ide, a on je odgovorio da ide u onaj do Pešia baše. Prvi put vidjeh tablu, raunaljku, kartu Jugoslavije, neki stari globus i naravno na zidu slika druga Tita.
Uitelj nam poeli dobrodošlicu i ree da je ovo od danas naša druga kua. Na te uiteljeve rijei oglasi se moj drug Jovo i ree "Drue uitelju, onda je meni trea, mi ljetos napravili novu kuu". "Dobro Jovo, ti si to bukvalno shvatio", ree uitelj". "Ma,nije od bukovine,ve od blokova", kao iz topa odgovori Jovo.
Šta mi je još ostalo u sjeanju iz prvog razreda? Pisanje kosih i uspravnih crta, prva slova, prvi brojevi, raunanje na prste, uenje pjesmica napamet, tablica mnoenja... Sve mi je to i polazilo za rukom, ali crtanje mi je zadavalo najvei problem. Zbog crtanja sam i prvi put ostao u rešti (dopunska nastava) kao da sad gledam onaj red krušaka i red jabuka koje je trebalo nacrtati i obojiti, ali nije mi se dalo pa idi Bogu, a da ne govorim kasnije kad je trebalo nacrtati isana ili neku ivotinju.
Naravno da se sjeam prvih batina kada me je uitelj išibao šibom zato sto sam se potukao sa drugarom Velom na igralištu, a zavadio nas moj komšo na onaj fazon ko e kome pre dodirnuti nos. Ne bi se to ni saznalo da se tu nije šunjala Dragica, najvea tuibaba u razredu, i odmah to prijavila uitelju.
Zaista sam obradovao roditelje kad sam razred završio odlinim uspjehom, otac mi je dao novanicu, nisam siguran da li je to tad bilo pet dinara ili pedeset dinara, znam samo da se mnogo slatkiša moglo kupiti.
Raspust je brzo prošao, poela je nova školska godina, bili smo jako tuni kad su nam rekli da je naš uitelj Marki odselio u Sombor. Došla je nova uiteljica Milja Smiljani - Smiljanjika, koju smo brzo zavoleli.
etiri decenije, nimalo mali period u u ovjekovom ivotu, prohujaše brzo, a ja se esto prisjetim svog prvog akovanja i bosonogog djetinjstva u rodnom Gerzovu.
Autor: Gerzovac
mrkonjic-grad.com sa zahtjevom da uklonimo neprimjereni komentar.