Pre petnaestak dana, kada je pucalo i drvo i kamen, kada je minus na termometru obarao rekorde u Vojvodini, moj tetak Ljupko, prekoračivši osamdesetu, preselio se na onaj svijet.

Odajući poslednju poštu svom tetku u prohladnoj kapeli, kroz glavu mi je prolazilo mnoštvo slika. Zadržah se na slici koja mi se duboko urezala, misli me odvukoše u, sad već daleku, hiljadu devetsto šezdeset devetu godinu. Bio je vreli avgustovski dan, moj otac i ja pratili smo tetka i njegovu porodicu na voz u Sokolac.

Kad je Bosna potpala pod Austro-Ugarsku, Austrijanci su uveli mnogo novina, svakako najveću pažnju je privlačila pruga Drvar-Jajce koja je prolazila kroz Mliništa, Čardak, Sokolac... Čuveni Ćiro koji je huktao našim krajevima u početku je prevozio šumu, a kasnije sve i svašta.

Ćiro je mnogo značio za naš kraj, nismo bili slijepo crijevo, bio nam je veza sa svijetom. Koliko li je samo ljudi njime otišlo u bijeli svijet, koliko vojnika je prevezao, koliko familija je odvezao do Vojvodine,koliko...

Iz priča starijih i ja sam čuo za Ćiru, ali nisam ga nikad video niti uživo, niti na slici, ni sam ne znam kako sam ga zamišljao u svojoj dječijoj glavi. Kad smo stigli na stanicu, bilo je dosta okupljenog naroda, baš prava gužva. Jedna grupa ljudi kojoj su se priključili moj otac i tetak pjevala je, nazdravljala, flaša je kružila od ruke do ruke, mislim da je jos neko od njih selio za Vojvodinu pa su tugu blažili rakijom i pjesmom -Vozila me garava mašina od Sokca pa dok ima šina.

I, odjednom, iznenada, iza jedne krivine sa Suvaje prolomilo se - Uhu hu! Ja sam se privukao uz oca, zaista sam se uplašio, gomila se uskomeša, začuše se povici -Stiže Ćiro!

Kako se više približavao, sve se više čula njegova huka, škripa točkova, i pri samom ulasku u stanicu još jednom se oglasi svojom sirenom, na što sam se opet štrecnuo. Od silne pare nisam ga dobro ni vidio, mislim da sam ga zamišljao sasvim drugačije.

Kad su ušli u vagon, tetka je krajem marame brisala suze, brat od tetke, moj vršnjak, i sestra starija dve godine mahali su mi kroz prozor nekako žalostivo jer bili su jos mali i nisu imali predstavu gdje idu, a tetak, sa flašom šljive u rukama, otpozdravljao nam je. Ćiro je počeo da hukće, da se muči, ali polako je krenuo.Stajao sam nepomičan i buljio u njega sve dok se nije izgubio iza krivine.

Te iste godine, snijeg je već bio pao,ja sam se razbolio i sa svojom majkom morao sam ići u bolnicu u Jajce. Naravno pješice do Sokoca, a onda Ćirom. Majka je prtila i hrabrila me da izdržim, a ja sa išao za njom posrćući, ali pomisao da ću se voziti Ćirom blažila je moj bol i davala mi snage da izdržim.

Na stanici nije bilo ni približno svijeta kao ljetos, sa nestrpljnjem sam očekivao da se sa Suvaje oglasi Ćiro. I onda prvo neki mukli tutanj iz daleka i najzad njegovo- Uhu hu! Moj bol je potpuno nestao, a tek kad sam ušao unutra i sjeo na one drvenu klupu i kad je Ćiro krenuo, mojoj sreći nije bilo kraja, Prvo polako klaj,klaj, pa onda brže i brže,sve mi je to izgledalo čudesno, mislio sam da sanjam.

Posle dve nedelje provedenih u bolnici, ponovo smo se vraćali Ćirom, sad sam se usudio i da prošetam vagonom, da idem od jednog do drugog prozora, već sam se odomaćio. Kad smo izašli u Sokocu, dugo sam gledao za njim, ne obazirući se na majčine povike, dok se mučio kloparajući i stenjući da savlada Suvaju.

Pošto je bio veliki uspon da se popne na Podove, i danas se priča da su austrijski inženjeri imali veliki problem kako da trasiraju prugu, ali jedan dovitljivi, oštrouman seljak sa Dragnjić Podova, zaista mi krivo što sam zaboravio njegovo ime, natovario je drva na svoju kobilu i pustio je sama da ide. Kobila je pod teretom išla u cik cak, inženjer je pobijao koliće za njom, pa je tako ostala anegdota u narodu da je dragnjićka kobila pametnija od austrijskog inžinjera.

Početkom sedamdesetih, tadašnje vlasti ukinuše, iz samo njima znanih razloga, ovu prugu koja je bila žila kucavica za ovaj kraj. Ostade samo Ćiro na Mliništima, kao svjedok da je ovim krajem prevozio, odvozio, dovozio, spajao i razdvajao ljude, donosio i srećne i tužne vijesti iz bijelog svijeta.

I dan danas kad prođem putem gdje je bila željeznička stanica u Sokocu, sve mi se pričini da čujem njegov huk sa Suvaje, ali na žalost nije tako.

Autor: Gerzovac

Podijeli na Facebook-u

Tweet