Često se prisjetim idilične slike: Mati pred podrumom vabi živinu - ću, koka, ću, ću! One raštrkane po bašči, oko košare, đubrišta, kad čuju njen glas, u kojem prepoznaju ljubav i brigu, utrkuju se koja će pre stići. Dok im sipa zrnevlje koje one halapljivo zoblju, povremeno uzvikne -Ha, ha!, plašeći potencijalne neprijatelje orlove, jastrebove i lisice.

Detaljnije... 

Između Pjanuše sa jedne i Stojičića stijena sa druge strane, Sokočnica se našla u tjesnacu. Tu je malo ubrzala pokušavajući da se što pre izmigolji iz njihovog zagrljaja. Ljudi su tu njenu užurbanost iskoristili i na tom potezu podignuto je najviše mlinova (vodenica).

Detaljnije... 

Stariji su slatkarijom zvali sve što je slatko, kolače, keksove, bombone... Stariji i moja generacija ne mogu se pohvaliti da su se u najranijem djetinjstvu najeli kolača, jednostavno to nije bilo u tradiciji. Tek poneko bi za krsnu slavu spremio patišpanju, kasnije su počeli oblatne, onda malo mlađe generacije žena počele su su mijesiti kolače po raznim receptima.

Detaljnije... 

"Ma, ne daj de , mali,  pomješaše nam se ovce!"
"Aćike, vuk te izio, šta si se ukurdumila!"
"Bist, curik, au zadnja!",
Kao da sad čujem te povike koji se mješaju sa blekom ovaca,  rikom goveda,  škripom kolskih točkova, zvukom zvona na ovnu predvodniku ili bronze na ponekom volu.

Detaljnije... 

Sema Oparnica, poznatija kao Semica, živjela je sama u trošnoj kućici, u zaseoku Radulovići. Bila je to veoma živahna starica, pomalo neobična, na svoju ruku, nepovjerljiva, djeca su voljela da je zadirkuju i da joj prkose. Sa komšilukom se slabo slagala, kod nas je često dolazila, mislim da je najviše povjerenja imala u moju majku.

Detaljnije... 

Mnogi običaji polako se gube, pa tako i jadikovanje (naricanje) za pokojnikom koje je bilo zastupljeno u nasem kraju. Odlazak naših ljudi u bijeli svijet, ekonomski i kulturni napredak, izumiranje starijih generacija polako su potirali tu patrijahalnu crtu, sve dok nije potpuno iščezla.

Detaljnije... 

Ašim Muhari iz Dobrog Dola kod Gostivara, Makedonija, ”trbuhom za kruhom” sa svojim sinovima Mithom, Hamidom, Nasufom i Jusufom zaputio se 1956. godine u Mrkonjić Grad. Kao najveći broj Albanaca i Asim je izučio zanat slastičara, te je u kući Dušana Vukovića zakupio poslovni prostor i otvorio samostalnu slastičarsku radnju “šar Planina”.
Poslije smrti starog Ašima /1975-76 godine/, najstariji sin Mitho se odvojio od braće, otvorio samostalnu slastičarsku radnju u ulici Sime Šolaje, a Hamid, kao najstariji poslije Mithe, preuzeo je vođenje radnje zajedno sa mlađom braćom Nasufom i Jusufom.

Detaljnije... 

Nedjeljno popodne provodili smo slušajući prenose fudbalskih utakmica, tako je bilo i tog 4.maja 1980. U Splitu se igrao derbi, igrali su Hajduk i Crvena zvezda. Legendarni Marko Marković se trudio da nam što vjernije dočara šansu u kojoj se našao Dule Savić i odjednom je nestalo tona. Počeo sam nervozno da vrtim skalu, da lupam po radiu ne bili se pojavio ton, ali nije vredelo. Tom lupnjavom sam probudio i baku koja je bila malo pridrjemala na sećiji i koja je počela vikati na mene: Dijete, šta to radiš, oćeš; li šta oškandaliti!

Detaljnije... 

U vrijeme kad nije bilo telefona, sms poruka i kojekakvih čuda tehnike, pismo bješe jedini vid komunikacije sa nekim ko nam je drag, a živi negdje daleko. Sa nekom slatkom strepnjom se iščekivao poštar Lazo, ogromna ljudina, da iz svoje torbe izvadi pismo koje će nas obradovati.

Detaljnije...